10277497_10152047078462823_151459558447520066_n

[INTERVJU] Saznajte ko je Bjuti Dingospo i šta vozi.

Ko je “Bjuti”? I zašto smo toliko fascinirani da saznamo nešto više o njemu?

Рођен у Београду где планира и да умре, јер му је гробље релативно близу гајбе. Од ране младости се бави компјутерима, а од 3. разреда основне телекомуникацијама (то се тада тако звало). На интернету пре Гугла тј. интернетски старац Фочо. Радио којешта, правио сајтове, правио журке. Један од администратора srbovanje.com сајта још од ономад, 2004. године па и до сада када је полу васкрсо. Бавио се и СЕО оптимизацијом, интернет маркетингом и реално свиме где мож да се узме пара. За који месец ће бити пунокрвни адвокат и очекује да га људи мрзе, јер нико не воли адвокате.

Путује којекуде, кад год има времена ил новца, а често и једног и другог. Мисли да треба помоћи људима који возе француске аутомобиле. Неожењен, даце нема – колико му је познато.

 

Koja kola trenutno voziš i da li si zadovoljan njima?

Возим Тојоту Јарис Т-Спорт, од 1500кубика и 106 коња, 2002. годиште. Има све што ми не треба – грејаче ретровизора, алу фелне, кожни волан, абес, ееспе. Чек, ова последња два ми понекад затребају.

Јарисом сам презадовољан. Одржавање скоро да и не постоји, а и оно што се одржава је јефтино. Сипаш – возиш па на крај света. Често убијем и по 2000км, а некада и више – месечно. Некад му надувам гуме, кад хоћу да га частим. Ово лето му не иде у прилог, јер никако да га оперем. Додуше, ауто перем 2х годишње па можда има и тога. Причамо о Јапанцу, не знам шта ту није јасно око задовољштине.

Јарис у Трансилванији – оно што ми је поломљена једна магленка, није моја кривица

 

bjujaris1

Јарис на Кефалонији – жене воле возаче јапанских аутомобила јер поштују квалитет

Koja ti je najpotrebnija stvar u automobilu? I zašto?

Најпотребнија ствар у аутомобилу ми је секира и то из разлога честих путовања па вазда има нешто да се исече. Након тога, врећа за спавање из истог разлога честих путовања. Пуњач за мобилни се показао као корисна ствар, јер користим џипиес кад год идем на неки даљи пут. Чак и ако је пут обележен и знам куда терам, има лепу црту где пише колико си пута прешао и колико имаш до циља.

Реално, најпотребнија ствар у колима ми је бензин. Покушао сам без њега, ал’ неће да иде узбрдо или по равном.

 

Najlošiji automobil koji si vozio?

Најлошији аутомобил који сам возио био је Застава 101, поплуарни “кец” или “стојадин”. Ауто је био ’77 годиште, дакле старији чак и од мене који је прво возио мој деда, па мој ћале када му се запалио Ситроен ГеЕс, па неки лик коме га је мој ћале позајмио, па мој буразер и на крају ја.

Ауто је имао одличан мотор – италијански, ал све остало је било домаће. Имао је огроман волан који је мој деда успео да поломи некако па је на њему била и нека рупа у бакелиту испод кога је се видео челик.

Елем, иако је ауто био ојачан тзв. санкама и шипком међу предњим кошевима, негде у Маринковој бари испала ми је полуосовина у вожњи. Срећом, ишао сам полако, али ауто сам оставио поред пута негде. Да га не би Роми (Ганцији) очерупали, морало се деловати брзо, те је брже-боље продат за 50 марака. Имао је скоро нове гуме, ал’ то је цена била.

Све то што се десило је било добро, јер сам коначно сео у – оно што је тада за мене био појам аутомобила, ћалетов Сузуки свифт, оригинал јапански (не онај Мађар) који ме је служио (и ћалета) следећу деценију, иако је тада већ имао 10 година.

С обзиром на то да сам полагао на Југу и возио Стојадина, научио сам доста тога о колима, поготову како да се нешто збуџи. Нису биле ретке ситуације да нешто на колима цркне чим негде кренем, па да у град долазим мастан до лаката. Тако сматрам да сваки почетник треба да се учи на кршу и да научи да у аутомобил не треба имати превише поверења, био он и јапански.

 

Planovi za sledeći automobil?

Следећи аутомобил ће ми бити, наравно јапански, с обзиром на то да не возим ништа произведено источније или западније од те фине земље. То значи да, ако будем у могућности, купићу made in Japan, иако се – на жалост – многи модели прозиводе и у Европи, што је штета за тако добру технологију. За сада стојим код Тојоте, али ни Субару или Хонда нису лоше опције. Дакле, нешто тако. Не верујем да ће бити много већи од Јариса, јер немам потребе за већим. Ако је мој блаженопочивши деда са четворо људи у Фићи прешао пола Европе, могу и ја вако. А и знам да се запакујем, а ако будем имао децу, претпостављам да ми жена неће родити слона, све ће стати како ваља.

Размишљам се и о опцији куповине теренског возила или неког сув-а (јапанског), јер ми често треба, а жао ми је да дрљам јариса по планинама где често идем. Ипак је то низак, спортски модел. Међутим, нема где до сада Јарис није стигао. Ту настаје више питања:
1. шта ће ми двоја кола?
2. ако имам само теренца, како ћу да га паркирам изa контејнера?
3. одакле ми паре за све то?

 

Dream Car? Ono što nikada nećeš voziti, ali uvek ćeš sanjati o njemu.

Не падам на неке аутомобиле који су не знам како луксузни или брзи типа Ферари, Ламборгини, Порше и слично. Вести о њима су ми досадне, а ти аутомобили су ми непрактични. Ако бих већ бирао неки аутомобил више или високе класе, вероватно би био неки Лексус.

Међутим, најрадије бих за сада возио Тојоту Хајликс или Хилукс како ли се зове – још нисам сигуран, јер га свако зове другачије. То је ми је достижно, али за сада – непотребно. Из горе поменутих разлога, бирам мале аутомобиле. Можда немам неке страшне комплксе, или их још нисам стекао.

toyota-hilux-2009-26

Tvoje mišljenje o automobilima na električni pogon i da li bi vozio neki takav u bliskoj budućnosti?

Аутомобили на електрични погон су глупост и служе за промовисање идеје наводне екологије. Као да се та струја прави из ваздуха, а не из термо или нуклеарних електрана. Хидроелектране су наводно чисте, али уништавају природу и екосистем, културно-историјска наслеђа цивилизација која су, углавном, настајала поред обала река итд. Колико их само није ни истражено, али су потопљена. Аутономија тих аутомобила је смешна и с тим у вези, то је бесмислени производ.

Насупрот њима, хибриди су нешто друго што се види по родоначелнику – Тојоти Пријусу.

Извесна будућност је вожња на водоник и то подржавам. На шт год да се вози, држава ће да убира акцизу и возачи ће вазда бити овце за шишање. Зато, пажљиво бирајте на изборима.

 

Šta misliš o bezbednosti u saobraćaju i uticaju alkohola na vozače posebno u Srbiji?

Безбедност у саобраћају је на ниском нивоу. Често су ту криви возачи, поготову клинци који мисле да знају да возе не знајући да је вожња пре свега искуство, а не чисто управљање машином. Возач мора предвидети и своје и туђе потезе и, ма колико неко био талентован за вожњу, не иде му без искуства.

Међутим, у Србији важи синтагма да су возачи криви за све и увек, што једноставни није тачно. Путеви у ужасни, што није толико страшно, али је сигнализација очајна. Не смета мени рупа, али ми смета када ме неко прави будалом. Једноставан пример је раван пут где с еможе безбедно возити 80 на сат. Ту је често ограничење 60 или још горе 40 на сат. Зашто? Да би се смањила одговорност “произвођача” пута. Тако, када је пут раван и чист, а може без проблема и прегледно дасе вози 80 на сат, а стоји знак ограничења 60 на сат, многи ће возити 100 или 120 на сат. Да стоји ограничење 80, сви би возили 80 на сат. То је психологија.

Одличан пример за то је Румунија, где ако стоји ограничење – добро се зна зашто је тако и возачи верују сигнализацији. Знају да је неко није поставио тек тако. Нико не жури, сви поштују правила и брзину. Иначе, у Румунији су путеви сада одлични, практично нови. Када се враћате из Румуније возите 80 на сат – по ограничењу. Онда дођете до границе, пређете је и практично исти тај раван пут у Србији има ограничење од 60 на сат. Бесмислено, али ово је Србија.

Што се алкохола у вожњи тиче – не треба га имати, тј. не треба возити пијан. Међутим то је оно где држава пребацује одговорност на возаче, преувеличавајући сам тај алкохол.

Тако је држава смањила границу дозвољеног алкохола у крви са 0.55 на 0.3 и наравно – ништа се драстично није променило. Све се то могло постићи и пре, редовном контролом. Међутим, држава то није урадила да би имала безбедније путеве, јер ни онај са 0.5 промила алкохола у крви није убица као онај са 1+, већ да би пре свега узела паре од наводних казни, јер су вести да је “ухваено толико и толико пијаних возача”. Онај ко попије једно мало пиво није пијан, осим ако није медицински феномен, али одлично звучи некој баби или људима који не возе. Наравно, не треба искључити притисак лобија осигуравајућих кућа, таксиста и осталих удружења којима одговара оваква ситуација. То се дешава углавном у слабим државама, државама бивше источне Европе где законе доносе, пре свега, компаније које се баве финансијама на овај или онај начин. У цивилизовани државама, граница дозвољениг алкохола у крви је углавном 0.5 промила, у Британији чак 0.7.

Међутим, интенција је да се у Србији укине дозвољена граница алкохола у крви, тј. да буде 0. Наравно, то је глупо и бесмислено, али ће тако држава на брзину пунити празан буџет и ту важи она “коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом”. Да није било примера у окружењу, где је граница прво укинута па потом дигнута на 0.3 или 0.5, још и да кажемо нешто, али доносити закон који ће се променити за годину дана – скупо је, бесмислено и безобразно. Тренутно се прави медијски терен за овакву скарадну измену закона. Пажљиво на изборима.

Да не будем схваћен погрешно, не подржавам вожњу у алкохолисаном стању. Међутим, није убица онај који је попио 2 пива и сачекао сат времена, већ онај који је попио флашу вискија. Нико не прича о томе да многи возе дрогирани, али то полиција не мери.

Оно што знам је да од како је снижена граница још ономад, мање излазим у град, чак не пијем ни пиво после посла. Да дајем за такси викедном и до 30 евра, једноставно нећу.

 

Za kraj. Da li imaš neku poruku za Zverka? I šta misliš o njegovom izboru automobila (Fiat 500L)?

ФИАТ вози ко мора. Трајаће му док је у гаранцији, а после ће да плаче. Свако на крају заврши с Јапанцем, евентуално купи Немца да се покаже у селу.

Uroš Nedeljković (Bjuti Dingospo)

Facebook

Twitter

Srbovanje.com

Blog

Intervju vodio- Nemanja Gleđa